Nahranila sam čudovište

Ima ljudi koji ignorišu korake iza sebe. Ja idem iza njih. Gledam u njihove užarene pete kako gaze po mom betonu. Nesvesni su da ih posmatram ili im nisam dovoljno strašna.

Crvena odora lepi se za moje obličje. Savija se prema tišini vetra koja sablasno udara o moje kosti.

Htela sam nešto lepo, uvek sam samo to želela. A, dobila sam crne kanalizacione cevi od debele plastike. One tromo ćute, ne slušaju me. Uzaludno im šapućem, vrištim u agoniji postojanja. Ponekad neka popusti stisak, pukne i razlije svoju užarenu tekućinu. Ljudi onda ruše betonske zidine koje sam sama postavila. Podsećaju me na neke pacove koji zgužvani i zbijeni izlaze u gomili roveći moju utrobu. Grickaju deo po deo, dok me ne oslobode u punom obličju. Kao i uvek sami prizivaju svoju sudbinu ne osećajući smrad truleži koji se širi.

Bol onda raste, raste u usijanu loptu i gazi jednog po jednog pacova.

Tada, jedino tada, mojim licem se razlije bezubi osmeh.

Advertisements

12 thoughts on “Nahranila sam čudovište

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s