О Utočište

Neću pričati o sebi, ne volim to. Ostavljam Vama da me stvorite. U stvari pronađite me. "Smisao u životu se ne može stvoriti, treba ga naći." Hajde da zajedno nađemo smisao...

Ma kakav naslov?

Ulica kojom svi idemo, kuda zapravo vodi?
Tvoji koraci gutaju moje.
I obratno.
Teško je sastaviti smislenu rečenicu
u brzini Zemlje koja se ludo okreće.
Neonske reklame svojim blještavilom postavljaju pitanje koje mi već danima preti:
Ulica kojom svi idemo, kuda zapravo vodi?
Transtremer uzdiše,
Igram se sa aksiomom, a na njih odgovora nema.
Troje vrata su ispred mene,
Na jednim blud i razvrat plešu vreli tango.
Tamo licem okrenute ka visinama grančice i palmini stubovi plaču.
Treća vrata vode u duboke zemljane jame,
Koračamo trećim putem svesno.
Memento mori ispisano na kapiji.
Svi putevi vode svome kraju.
A ulica kojom mi koračamo baš u smrt.
A šta posle? (To je već autoput)

Ništa ne vodi ničemu, osim ako imaš kompas.
Onda sve vodi svemu.20160112_155752.jpg

Ništa se tu nije moglo uraditi

Svake večeri sat je odlazio na spavanje kada njegove kazaljke odigraju tango i sastanu se na dogovorenom mestu za koje jos uvek niko ne zna.
U tom trenutku, bez treska blindiranih vrata, bez ikakvog zvuka odvijao se jedan ritual.
Čovek ciničnog izraza koračao je teško. Cipele su mu bile napravljene od pamučnih oblaka, majica izatkana snovima, a pantalone su bile opscena, on u stvari nije imao noge.
Prolazio je ulicom Hirundo. Da, to je radio svake večeri.
Dolazio je do jedne tačke. Jednog raskršća. Onda se polako sa tog mesta uzdizao do tamo negde iznad snova, pa sve do meseca. Virio je kroz prozore ogromnih zgrada. Tamo gde je bilo upaljeno svetlo ništa nije mogao da učini, tu je dolazila nesreća. Samo je beležio sve to na svom čelu. Udarao je recke u kožu kao u zid.
Ali oni prozori koje je obavijala tama, iza kojih se nije video pokret, oni su bili čuvari života.
I prošao bi onda sve zgrade, do svog konačnog odredišta.
Do mesta na kom se sudaraju sudbine. Tu je šaputao sve što je video, morao je, sve je ionako pisalo na čelu.
I niko nije znao, da se vremenu ne sme prkositi i da svetlo privlači zle duhove. Nisu znali, a niko se nije ni potrudio da im kaže.
Zato je u ulici Hirundo svake nedelje bilo bar po desetoro mrtvih, od male dece do onih sasvim starih.
I za sve je bio kriv Čovek S Lastama U Oku. Nikad se nije potrudio da pobedi vreme…

image

Uvek sam volela solitere.

Pogodi reč

Na mermernoj ploči, staroj koliko i vreme, mesečina je šarala odraz.
Taj odraz pretvorila sam baš u ovu priču, koju vam s’ knedlom u grlu prepričavam.

Na mestu na kom se sudaraju zapadni i severni vetar, u centru vasione, u podnožju planine, stari čarobnjak je mrmljao nešto sebi u bradu
Njegov žuti ogrtač vijorio se kao zastava koja najavljuje mir. Ali onda on dvaput udari dlanom o dlan i ispred njega se stvori crni lonac.
Tako taman, kao da je progutao sam kraj sveta.

Čuvar tajne veštine, izgleda kao da se premišlja, ipak otpoče magičnu igru.
Možda mi nećete verovati, i meni je dugo trebalo da shvatim šta je on u stvari radio. A, kada sam shvatila sve je postalo tako očigledno.
On je reči pretvarao u nešto čvrsto, opipljivo, u artefakt, u stvar, čak i u biće.

Mešao je zvuke, mirise i boje, svake reči. Neke su se otimale, bežale kao da su žive, ali su sve na kraju završavale u tami lonca.

No, baš to veče u igri su bile samo najlepše, najmirisnije i najmilozvučnije reči. Sijale su kao božićne lampice, kao svećice na torti, kao srce zaljubljenog dečaka.
I koliko se sada sećam, čarobnjak je tada ukrao miris leta (ono 7 godina nije mirisalo isto, posle smo se svi navikli na novi miris, kako to obično biva), spojio ga sa zvukom kiše i u koloni u taj mrak poslao… Reč plavo, reč mir, reč heroj, reč kez, reč ringišpil i kraljicu svih reči… Maštu.

Kada je sve to smutio, život se na trenutak zaustavi. Ja sam prestala da dišem. I samo jedan bljesak raspara nebo.
Lonac je pukao, raspao se, ma rasparao se kao iznošena majica.
A, iz njega izadje najlepša devojčica koju sam ikada videla.
Čarobnjak joj reče, ti si lepota i sijaćeš istim sjajem, a opet će te svako drugačije videti.
A, ja kao leptitrica, privučena, pa da li sjajem, da li tajnom, izadjoh iz zaklona mermerne ploče.
Čarobnjak me u tom trenutku pogleda, sveznajućim očima i obrati mi se po imenu.
„Viktorija, bićeš večno prokleta. Ceo život igraćeš se rečima, nizaćeš ih i smejaćeš se njima, A uvek će ti nedostajati baš ona jedna, koja vredi kao hiljadu drugih.“

Ja i danas, posle skoro večnosti, tražim tu reč, da njome opišem sebe.

Upoznaj Smrt

Još jedan zadatak u kojem sam  mnogo uživala. Zahvaljujem Duletu i nadam se da mu se priča sviđa.

Ja pričam ovu priču. Ne, naravno da me ne poznaješ, ali to je veruj mi na tvoju sreću. Šta je bilo sa ljudima kada su mi davali ime, nikada neću razumeti.

Nečemu komplikovanom i sve samo ne običnom, dati ime kratko, jednostavno i nimalo originalno. Da, pogodili ste, ja sam Smrt i drago mi je što vas upoznajem.

Nećete mi zameriti što je sve ovako površno, u nekoj sam žurbi (začudili biste se kada biste znali koliko se nekima žuri da ih prevezem) i zaista nemam snage da objašnjavam ovu priču koju sam pričala hiljadu puta.

Čak i oni najuticajniji ne utiču na mene, ali opet sam bila iznenađena kada sam došla baš po gospodina Sopela (ne znate ko je on, pa sramota zaista, to je naime najugledniji čovek, vođa, veći od Firera, koga sam takođe lično pokupila).

Zatekla sam ga u polju maslačaka, izuzetna mešavina crvene i žute. Krv je još kapala iz njegovih rana i bojila je polje u crveno.

Sopelova duša se koprcala i bilo je teško nositi je na dlanu. Znojim se čak i dok ovo pričam, no moj znoj je drugačiji, ali to vam zaista neću objašnjavati (samo bih vas bespotrebno plašila).

Kada se konačno umirila, duša gospodina Sopela pala je nežno na moje dlanove. Pomislih da nosim vrapca.

Tako to bude sa svim dušama, kada se naviknu na moj zagrljaj sve brige rasprše se u vazduhu, kao baloni punjeni helijumom odlete.

Eto, tražili ste da vam ispričam priču i sada sigurno mislite da nije zanimljiva. Pa, reći ću vam dve stvari: Svaki maslačak na onom polju od onda raste crven, krvavo crven (gospodin Sopel je imao zdravu krv); Gospodin Sopel nikako nije slučajno dospeo tamo, umro je u patnji, goreći iznutra, spaljen od onih kojima je najviše verovao, već sam previše rekla.

Ali, to je već sasvim druga priča.

Moje reči su bile: smrt, krv, znoj, maslačak, vrabac, a cenjeni nominovani neka smućkaju priču sa ovim rečima: tačka, tišina, tama, tromo, trombon (to što je sve na t, je apsolutno namerno, uživajte).

Nominovani su (i ako su već bili nominovani): Wonderland Spontano sa šlagom uff, ne znam koga bih više izazvala.

Ko god misli da je inspirisan ovim rečima nek smatra da je izazvan!

Sve je počelo sa rečima

Hvala Wonderland na ovom izazovu. Moram ti priznati da nije bilo lako. Nadam se da ti se svidelo kako sam iskoristila tvoje reči.

Velika vrata od kovanog gvožđa prostirala su se preko celog neba. Sećam se da sam dugo stajala ispred njih, nisam želela da uđem, a i da sam želela bojim se da nisam imala ključ.

Treabalo je da provirim kroz ključaonicu, ali udovi su se protivili. Sve što sam uspevala bilo je da s’ vremena na vrema pomaknem glavu i pogledam u pod.

Ispod mene nije bilo ničega, kako mi se činilo na prvi pogled, ali na drugi iznenada shvatih da je tamo jedan ram.

Šareni ram, na njemu su bile urezane note. Igra zvukova koji se prepliću potpuno me je okupirala. Gledala sam dole, pogled je lutao, odlazio dublje i dublje, dok nije naleteo na šapat.

Šapat je nosio papir u ruci i kako mi se činilo nije bio baš raspoložen. Moj pogled je to na vreme shvatio i brzo se povukao gore, ne rizikujući sudar sa gosopodinom šapatom.

Ponovo se zaustavio na vratima, i ja u tom trenutku shvatih kako su lepa ta vrata.

Čvrsta i snažna, a iza sebe sigurno kriju dugu..

Mojih pet reči su: čigra, zavesa, smeh, tajna i miris.

Ne znam da li mi je bilo teže da priču napišem ili da nominujem one koji treba da urade isto: Dobro došli u moju stvarnost , Helloiamthedevil – to bi bilo to. Ako je neko već dobio isti zadatak ja se izvinjavam i uživajte u pisanju.

Nahranila sam čudovište

Ima ljudi koji ignorišu korake iza sebe. Ja idem iza njih. Gledam u njihove užarene pete kako gaze po mom betonu. Nesvesni su da ih posmatram ili im nisam dovoljno strašna.

Crvena odora lepi se za moje obličje. Savija se prema tišini vetra koja sablasno udara o moje kosti.

Htela sam nešto lepo, uvek sam samo to želela. A, dobila sam crne kanalizacione cevi od debele plastike. One tromo ćute, ne slušaju me. Uzaludno im šapućem, vrištim u agoniji postojanja. Ponekad neka popusti stisak, pukne i razlije svoju užarenu tekućinu. Ljudi onda ruše betonske zidine koje sam sama postavila. Podsećaju me na neke pacove koji zgužvani i zbijeni izlaze u gomili roveći moju utrobu. Grickaju deo po deo, dok me ne oslobode u punom obličju. Kao i uvek sami prizivaju svoju sudbinu ne osećajući smrad truleži koji se širi.

Bol onda raste, raste u usijanu loptu i gazi jednog po jednog pacova.

Tada, jedino tada, mojim licem se razlije bezubi osmeh.