Ništa se tu nije moglo uraditi

Svake večeri sat je odlazio na spavanje kada njegove kazaljke odigraju tango i sastanu se na dogovorenom mestu za koje jos uvek niko ne zna.
U tom trenutku, bez treska blindiranih vrata, bez ikakvog zvuka odvijao se jedan ritual.
Čovek ciničnog izraza koračao je teško. Cipele su mu bile napravljene od pamučnih oblaka, majica izatkana snovima, a pantalone su bile opscena, on u stvari nije imao noge.
Prolazio je ulicom Hirundo. Da, to je radio svake večeri.
Dolazio je do jedne tačke. Jednog raskršća. Onda se polako sa tog mesta uzdizao do tamo negde iznad snova, pa sve do meseca. Virio je kroz prozore ogromnih zgrada. Tamo gde je bilo upaljeno svetlo ništa nije mogao da učini, tu je dolazila nesreća. Samo je beležio sve to na svom čelu. Udarao je recke u kožu kao u zid.
Ali oni prozori koje je obavijala tama, iza kojih se nije video pokret, oni su bili čuvari života.
I prošao bi onda sve zgrade, do svog konačnog odredišta.
Do mesta na kom se sudaraju sudbine. Tu je šaputao sve što je video, morao je, sve je ionako pisalo na čelu.
I niko nije znao, da se vremenu ne sme prkositi i da svetlo privlači zle duhove. Nisu znali, a niko se nije ni potrudio da im kaže.
Zato je u ulici Hirundo svake nedelje bilo bar po desetoro mrtvih, od male dece do onih sasvim starih.
I za sve je bio kriv Čovek S Lastama U Oku. Nikad se nije potrudio da pobedi vreme…

image

Uvek sam volela solitere.

Upoznaj Smrt

Još jedan zadatak u kojem sam  mnogo uživala. Zahvaljujem Duletu i nadam se da mu se priča sviđa.

Ja pričam ovu priču. Ne, naravno da me ne poznaješ, ali to je veruj mi na tvoju sreću. Šta je bilo sa ljudima kada su mi davali ime, nikada neću razumeti.

Nečemu komplikovanom i sve samo ne običnom, dati ime kratko, jednostavno i nimalo originalno. Da, pogodili ste, ja sam Smrt i drago mi je što vas upoznajem.

Nećete mi zameriti što je sve ovako površno, u nekoj sam žurbi (začudili biste se kada biste znali koliko se nekima žuri da ih prevezem) i zaista nemam snage da objašnjavam ovu priču koju sam pričala hiljadu puta.

Čak i oni najuticajniji ne utiču na mene, ali opet sam bila iznenađena kada sam došla baš po gospodina Sopela (ne znate ko je on, pa sramota zaista, to je naime najugledniji čovek, vođa, veći od Firera, koga sam takođe lično pokupila).

Zatekla sam ga u polju maslačaka, izuzetna mešavina crvene i žute. Krv je još kapala iz njegovih rana i bojila je polje u crveno.

Sopelova duša se koprcala i bilo je teško nositi je na dlanu. Znojim se čak i dok ovo pričam, no moj znoj je drugačiji, ali to vam zaista neću objašnjavati (samo bih vas bespotrebno plašila).

Kada se konačno umirila, duša gospodina Sopela pala je nežno na moje dlanove. Pomislih da nosim vrapca.

Tako to bude sa svim dušama, kada se naviknu na moj zagrljaj sve brige rasprše se u vazduhu, kao baloni punjeni helijumom odlete.

Eto, tražili ste da vam ispričam priču i sada sigurno mislite da nije zanimljiva. Pa, reći ću vam dve stvari: Svaki maslačak na onom polju od onda raste crven, krvavo crven (gospodin Sopel je imao zdravu krv); Gospodin Sopel nikako nije slučajno dospeo tamo, umro je u patnji, goreći iznutra, spaljen od onih kojima je najviše verovao, već sam previše rekla.

Ali, to je već sasvim druga priča.

Moje reči su bile: smrt, krv, znoj, maslačak, vrabac, a cenjeni nominovani neka smućkaju priču sa ovim rečima: tačka, tišina, tama, tromo, trombon (to što je sve na t, je apsolutno namerno, uživajte).

Nominovani su (i ako su već bili nominovani): Wonderland Spontano sa šlagom uff, ne znam koga bih više izazvala.

Ko god misli da je inspirisan ovim rečima nek smatra da je izazvan!

Nahranila sam čudovište

Ima ljudi koji ignorišu korake iza sebe. Ja idem iza njih. Gledam u njihove užarene pete kako gaze po mom betonu. Nesvesni su da ih posmatram ili im nisam dovoljno strašna.

Crvena odora lepi se za moje obličje. Savija se prema tišini vetra koja sablasno udara o moje kosti.

Htela sam nešto lepo, uvek sam samo to želela. A, dobila sam crne kanalizacione cevi od debele plastike. One tromo ćute, ne slušaju me. Uzaludno im šapućem, vrištim u agoniji postojanja. Ponekad neka popusti stisak, pukne i razlije svoju užarenu tekućinu. Ljudi onda ruše betonske zidine koje sam sama postavila. Podsećaju me na neke pacove koji zgužvani i zbijeni izlaze u gomili roveći moju utrobu. Grickaju deo po deo, dok me ne oslobode u punom obličju. Kao i uvek sami prizivaju svoju sudbinu ne osećajući smrad truleži koji se širi.

Bol onda raste, raste u usijanu loptu i gazi jednog po jednog pacova.

Tada, jedino tada, mojim licem se razlije bezubi osmeh.

Maskenbal

Jato šarenih, guto zbijenih vrana, leti kroz moju glavu. Njihova pera teraju me da se kikoćem, da rušim sve oko sebe, jetkim smehom koji odzvanja kroz planine.

Možda je vreme? Nisam bila sigurna…

Ritualna odora je spremna, neko će večeras krenuti na maskenbal. 

One, one u mojoj glavi, gledaće sve to svojim, bez zenica, crnim očima. Osetiće svaki miris, pokret i znak. A, negde u daljini čini mi se odzvanjaće smeh, koji nije moj.

I sve što biva, ne biva…

Plavi svetovi roze boje

Iznova i iznova čitala sam te reči pokušavajući da se dovedem u ono stanje u kojem je moguće udahnuti. Prosto živeti.

Nije išlo… službeni osmeh ostao je kao zalepljen za moje usne. Šta sam ja tražila? Čitavi svetovi potopljeni zbog fiks ideje o jednoj običnoj maloj sreći. Ništa nije odolelo mastilu koje se proliva iz staklene bočice očajanja. Svetovi su poplaveli, neka tako im treba, sada ih nijedna kiša neće oprati.

Mani ga…

Sreća je tokom vekova menjala imena i adrese i sada je bilo apsolutno nemoguće pronaći je. A možda ja opet nisam tražila na pravom mestu?

Zato stavljam oglas, ako je slučajno neko video, gospođicu, neprimetnu, jedva uočljivu sreću, neka javi brzo i prvim osmehom zaputiću se na njenu adresu. Kao dobar gost poneću crno penušavo vino, nazdravićemo jednim očima u kojima, priznaće i sama, pronalazi jedinu utehu.

Zavesa od magle

Pogledala sam te, naizgled, sasvim naivno, kroz guste trepavice videla sam samo smog. Na pragu na kojem je bilo mučenje stajati dešavalo se upravo ono što sam godinama iščekivala… Jesen se provukla, pobegla je, nije mi dala svoju lepotu. Mi koji znamo da je Jesen devojka koja pleše tango u svojim crvenim lakovanim cipelicama, bili smo začuđeni količinom tame koju spustila na nas. Tango je igra strasti, a suknja koju je nosila sasvim se nestašno obmotala oko Sunca, gospodin se nije ljutio, iako je za njegov ukus suknja bila predugačka i suviše siva. 

Nisi se ponudio da prekineš sanjarenje, pa sam to morala učiniti sama. Kao pod totalnom anestezijom, protegla sam se. I pesma je potekla mojim žilama. Tišinom zvuka utišavala je buru nemira. Da, sasvim čudna pesma. Priznao si mi da ne igraš više igre, jer ne želiš da me zbunjuješ, nažalost nisi shvatio da sam ja najlepša zbunjena – zbunjena i zagrljenja. Zavesa od gradskih isparenja se spuštala na moje rame, bilo mi je teško, ali sa osećajem težine se može živeti! Svi misle da je smog zagađenost vazduha koja potiče od izduvnih gasova koja putuju u amosferu. Ali ja znam da su to neispunjena obećanja, sitne laži i pokvarene istine, koji svakog dana beže od svojih vlasnika i prave okupljanje ispod mog prozora da bi ujutru podigli maglu. Sve što sam mogla, davno sam upropastila, no, danas ću se samo nasmejati devojčici koja nas krišom posmatra iz daleka i verovatno razmišlja kako nikako ne izgledamo srećni zajedno. Ti ćeš se pokloniti, jer život je za tebe, samo dobra predstava…