Заштићено: Матурски рад

Овај садржај је заштићен лозинком. Да бисте га видели, молимо вас да унесете своју лозинку испод:

Advertisements

Ma kakav naslov?

Ulica kojom svi idemo, kuda zapravo vodi?
Tvoji koraci gutaju moje.
I obratno.
Teško je sastaviti smislenu rečenicu
u brzini Zemlje koja se ludo okreće.
Neonske reklame svojim blještavilom postavljaju pitanje koje mi već danima preti:
Ulica kojom svi idemo, kuda zapravo vodi?
Transtremer uzdiše,
Igram se sa aksiomom, a na njih odgovora nema.
Troje vrata su ispred mene,
Na jednim blud i razvrat plešu vreli tango.
Tamo licem okrenute ka visinama grančice i palmini stubovi plaču.
Treća vrata vode u duboke zemljane jame,
Koračamo trećim putem svesno.
Memento mori ispisano na kapiji.
Svi putevi vode svome kraju.
A ulica kojom mi koračamo baš u smrt.
A šta posle? (To je već autoput)

Ništa ne vodi ničemu, osim ako imaš kompas.
Onda sve vodi svemu.20160112_155752.jpg

Pogodi reč

Na mermernoj ploči, staroj koliko i vreme, mesečina je šarala odraz.
Taj odraz pretvorila sam baš u ovu priču, koju vam s’ knedlom u grlu prepričavam.

Na mestu na kom se sudaraju zapadni i severni vetar, u centru vasione, u podnožju planine, stari čarobnjak je mrmljao nešto sebi u bradu
Njegov žuti ogrtač vijorio se kao zastava koja najavljuje mir. Ali onda on dvaput udari dlanom o dlan i ispred njega se stvori crni lonac.
Tako taman, kao da je progutao sam kraj sveta.

Čuvar tajne veštine, izgleda kao da se premišlja, ipak otpoče magičnu igru.
Možda mi nećete verovati, i meni je dugo trebalo da shvatim šta je on u stvari radio. A, kada sam shvatila sve je postalo tako očigledno.
On je reči pretvarao u nešto čvrsto, opipljivo, u artefakt, u stvar, čak i u biće.

Mešao je zvuke, mirise i boje, svake reči. Neke su se otimale, bežale kao da su žive, ali su sve na kraju završavale u tami lonca.

No, baš to veče u igri su bile samo najlepše, najmirisnije i najmilozvučnije reči. Sijale su kao božićne lampice, kao svećice na torti, kao srce zaljubljenog dečaka.
I koliko se sada sećam, čarobnjak je tada ukrao miris leta (ono 7 godina nije mirisalo isto, posle smo se svi navikli na novi miris, kako to obično biva), spojio ga sa zvukom kiše i u koloni u taj mrak poslao… Reč plavo, reč mir, reč heroj, reč kez, reč ringišpil i kraljicu svih reči… Maštu.

Kada je sve to smutio, život se na trenutak zaustavi. Ja sam prestala da dišem. I samo jedan bljesak raspara nebo.
Lonac je pukao, raspao se, ma rasparao se kao iznošena majica.
A, iz njega izadje najlepša devojčica koju sam ikada videla.
Čarobnjak joj reče, ti si lepota i sijaćeš istim sjajem, a opet će te svako drugačije videti.
A, ja kao leptitrica, privučena, pa da li sjajem, da li tajnom, izadjoh iz zaklona mermerne ploče.
Čarobnjak me u tom trenutku pogleda, sveznajućim očima i obrati mi se po imenu.
„Viktorija, bićeš večno prokleta. Ceo život igraćeš se rečima, nizaćeš ih i smejaćeš se njima, A uvek će ti nedostajati baš ona jedna, koja vredi kao hiljadu drugih.“

Ja i danas, posle skoro večnosti, tražim tu reč, da njome opišem sebe.

Sve je počelo sa rečima

Hvala Wonderland na ovom izazovu. Moram ti priznati da nije bilo lako. Nadam se da ti se svidelo kako sam iskoristila tvoje reči.

Velika vrata od kovanog gvožđa prostirala su se preko celog neba. Sećam se da sam dugo stajala ispred njih, nisam želela da uđem, a i da sam želela bojim se da nisam imala ključ.

Treabalo je da provirim kroz ključaonicu, ali udovi su se protivili. Sve što sam uspevala bilo je da s’ vremena na vrema pomaknem glavu i pogledam u pod.

Ispod mene nije bilo ničega, kako mi se činilo na prvi pogled, ali na drugi iznenada shvatih da je tamo jedan ram.

Šareni ram, na njemu su bile urezane note. Igra zvukova koji se prepliću potpuno me je okupirala. Gledala sam dole, pogled je lutao, odlazio dublje i dublje, dok nije naleteo na šapat.

Šapat je nosio papir u ruci i kako mi se činilo nije bio baš raspoložen. Moj pogled je to na vreme shvatio i brzo se povukao gore, ne rizikujući sudar sa gosopodinom šapatom.

Ponovo se zaustavio na vratima, i ja u tom trenutku shvatih kako su lepa ta vrata.

Čvrsta i snažna, a iza sebe sigurno kriju dugu..

Mojih pet reči su: čigra, zavesa, smeh, tajna i miris.

Ne znam da li mi je bilo teže da priču napišem ili da nominujem one koji treba da urade isto: Dobro došli u moju stvarnost , Helloiamthedevil – to bi bilo to. Ako je neko već dobio isti zadatak ja se izvinjavam i uživajte u pisanju.

Jama očekivanja

Prolazim ispod zaleđenog luka, podseća na dugu. Uvek sam volela prolaze. Možda se podsvesno nadam da će voditi u neki drugi, lepši svet. Kapi vode padaju mi na čelo. Luk se topi, ali otkud luk od leda u sred leta na ničijem proplanku? Taj proplank smo zvali tako, jer je vladalo verovanje da na njemu vile igraju svoje kolo. A zna se da onaj ko uznemiri vile ostaje proklet zauvek. Nisam se brinula zbog kletve, prokleta sam kročila ili ne kročila na taj proplanak.
Zateturah se i shvatih da je luk nestao. Ali gde sam ja sada? Ovo više nije bilo mesto koje sam tako dobro poznavala. Ovo je bila jama, velika, duboka provalija i ja u njenoj utrobi. Zemlja se urušavala, nisam mogla da se pomerim. Dok stojim i zemlja stoji, pomerim li se i ona se pomera. Kakav trip, pomislih sada već podsmešljivo. Mislila sam da ću svakog trenutka izaći i da će jama iščeznuti, baš kao što je i luk iščeznuo. Ali moja očekivanja izašla su iz moje glave, krenula da se kreću, udaravši u zidove jame. Lavina zemlje obruši se na mene, borila sam se, ali onda moja očekivanja postaše samo još veća i jače udaraše u zidove. Mrak, zakopana sam. Živa zakopana, nisam znala da je moguće razmišljati i umirati u isto vreme. Čekala sam da me neko izbavi, ali teško je upasti u moju jamu. Ah, prokleta sam, očekivanja čekaj te me!