Jedan od onih života – Đorđe Balašević

Da, istina je, ne volim takva mesta, ne volim ih uopšte…
U zagušljivim suterenskim kafićima oduvek pokazujem simptome kesonske bolesti, i
za to već, manjeviše, znaju svi koji me znaju… Anamaria, svakako, i mnogo bolje od ostalih…
Verovatno je baš zato to Sektaško Uporište i izabrala za skrovište od mene?
– Hej?
Mahnula je, šmirajući iznenađenje, uzvratio sam uzdržano, kažiprstom uperenim u baš
pristiglu čašu, pokazujući da nemam nameru da se mičem od šanka…
Što li sam je toliko i tražio, kog vraga? Bilo je jasno da ću je izgubiti ako je pronađem…
– Evo me… Dolazim tamo…
Provukla se kroz gužvu naizgled lako (kao da se priseća polke?), gaseći cipelicama neke
zamišljene pikavce na podnom mozaiku, ali ja sam znao kako joj teško pada tih par koraka ka meni. U
zadnji čas sam odlučio da ipak ne kažem glasno da ih je možda prekasno napravila? Rastojanje između
nas definitivno se više nije moglo preći tek tako, prostim svakodnevnim koracima…
– Nisi bio kod kuće?
– Nisam…
– Zvala sam te oko osam. Pola devet. Tu negde…
Poljubila me je službeno, kao da mi uručuje ručni sat za dvadeset i pet godina provedenih u
Firmi, pokušala je da izdrži moj pogled potpuno smireno, ali nešto je iznenada poplašilo par lastavica
pritajenih u njenim trepuškama…
O da, lagala je, još kako…
Jednom, kad je zadremala, preturajući joj krišom po recima, kao po tašni, slučajno sam
nabasao na neke male, nepotrebne laži, i te noći je tamna senka slutnje prvi put nadletela moje snove.
Znao sam da to uzima jednom za uvek, Laž je teška droga, sa te igle se još niko nije skinuo…
– Završilo se malo ranije, pa smo svratih na kaficu, svi zajedno… Ovaj… Baš sam se
spremala da krenem… Ozbiljno… Evo, ovog časa…
Vidim, lutko, zamalo da se sudarimo na vratima…
Kako dosad nisi naučila da sam ja momak kog svako može lagati, ali ga niko ne može slagati?
I da glupa pravila ove igre u kojoj je tebi sve dozvoljeno poštujem jedino zbog toga što sam ih lično
odredio?

Momo Kapor – Beleške jedne Ane

Volim te, devojčice, vrtirepu jedan, zunzaro, folirantkinjo jedna, dok ideš u svojoj jedinoj džipsi suknji i žutoj majici bez rukava kao da je ceo Beograd tvoj, i ližeš sladoled od čokolade, vanile i citrona-mešano, pa zastaješ pokraj preskupih stvari koje nikada nećeš imati, koje ti niko nikada neće kupiti, budalo jedna blesava, a ne znaš kuda ćeš, nego bazaš, onako bez veze, za svoj groš, još neuhvaćena, još ničija, dok na svakom ćošku postavljaju zamke ocvali lepotani sa bludnim mislima u glavi, mangaši pred bifeima, laponci po parkovima, manijaci u podzemnim prolazima, genteri u robnim kućama, lezbosi pred pozorištem, peškiri u dragstoru, siledžije na zadnjoj platformi trolejbusa sve je protiv tebe, mala moja, svi bi da te dovate, svi bi hteli da se uvere da nemaš ništa pod majicom, nego da ti grudi stoje onako, same od sebe, svi žarko čeznu da te zeznu i odvuku u mračne gajbe, u tamne hodnike, u vetrovite parkove, dok ideš tako ničija, bez veze.

Drž’ se mala ovaj svet je lud…

 

 

Đorđe Balašević, jedan je Đole

Oni što te uopšte ne znaju najviše laju, a oni što te najbolje znaju najviše ćute.

„Zauvek“ je, ipak, samo reč.. Velike reči obično imaju malu grešku i smanjuju se za mrvičak svaki put kad ih izgovoriš. Ni od mog „zauvek“ nije ostalo bog zna šta.

Put do zvezda je samo etapa kružnog puta do sebe.

Nikad ne znaš ko će zasijati kad ti ostaneš u mraku.

Ljudi su kao školjke – moraš ih otvoriti na hiljade da bi pronašao biser.

Teško se budim, a još teže prestajem da sanjam.

Srećni nikad ne razmišljaju o sreći. To je posao za nesrećne. Svi primete sreću u nesreći, a o nesreći u sreći razmišljaju samo blesavi. I iskusni…

Jedno je kad čezneš za nekim ko je daleko, a sasvim drugo kad čezneš za nekim ko je kraj tebe.

Zaljubiš se jer je to tebi potrebno, a voliš jer je to potrebno nekom drugom.

S tugom jednostavno treba umeti. Tuga je kao starica koja prodaje karanfile po kafanama, uporno se moraš praviti da je ne primećuješ, pa će se kad-tad okrenuti i otići, iako ti se u prvi mah čini da će zauvek cvileti kraj stola. I pazi, pokloniš li joj samo mrvicu pažnje neće se smiriti dok ti ne uvali čitavu korpu i onda si gotov. Jer Tuga nikad ne zaboravlja lica galantnih mušterija. I nikad te više neće zaobići.

Ima tišina kojih se sećam više nego najlepših reči.

Kad predugo traje, i tišina nekako zazvuči.

Dame biraju. O, još kako… I uglavnom izaberu barabe.

Tajne su kao device – s njima se mora nežno. Bilo bi tako slatko naprosto im strgnuti bluzicu, a opet, čarolija je potpuna tek ako ih pustiš da se same otkriju.

Ponekad nas ništa ne može uplašiti kao ostvareni san.

Nisam ja baš svaku pesmu napisao onako kako sam zamislio, ali ne bi bilo fer da bunim, jer neke su ispale i bolje.

Možda nisam maher da odmah procenim ljude, al’ puštam da im jezici odrede mesto u mom životu.

Nekima se čini da su sve moje pesme iste. Shvatam ih potpuno. Meni su, na primer, one Ajnštanove pesme sve iste. Nismo svi svemu dorasli.

 

Kako čovek stiče takvu maštu… nisam u pravu, ne stiče je. Ili se rodiš sa njom ili te celog života tvoje rođeno lice obmanjuje…

Kao i uvek samo lagano, neke stvari su potpuno nebitne, uživajte u novom danu. Okrenite ringišpil u svojoj glavi, jer niko ga neće okrenuti umesto vas.

Сликаok

 

 

Život – Miloš Crnjanski

“ …Sve to ne zavisi od mene.

Setim se kako beše lep,

nad vodama dubokim nekim,

kao Mesec beo, sa lukom tankim i mekim,

jedan most.

I, vidiš, to uteši me.

Ne zavisi od mene.

Dosta je da tog dana,

zemlja oko mene zamiriše preorana,

ili da oblaci prolete,

malo niže, pa da me to potrese.

Ne, ne od mene.

Dosta će biti ako, jedne zime

, iz vrta jednog zavejanog

istrči neko ozeblo, tuđe, dete

i zagrli me…“

 

Слика