Maskenbal

Jato šarenih, guto zbijenih vrana, leti kroz moju glavu. Njihova pera teraju me da se kikoćem, da rušim sve oko sebe, jetkim smehom koji odzvanja kroz planine.

Možda je vreme? Nisam bila sigurna…

Ritualna odora je spremna, neko će večeras krenuti na maskenbal. 

One, one u mojoj glavi, gledaće sve to svojim, bez zenica, crnim očima. Osetiće svaki miris, pokret i znak. A, negde u daljini čini mi se odzvanjaće smeh, koji nije moj.

I sve što biva, ne biva…

Plavi svetovi roze boje

Iznova i iznova čitala sam te reči pokušavajući da se dovedem u ono stanje u kojem je moguće udahnuti. Prosto živeti.

Nije išlo… službeni osmeh ostao je kao zalepljen za moje usne. Šta sam ja tražila? Čitavi svetovi potopljeni zbog fiks ideje o jednoj običnoj maloj sreći. Ništa nije odolelo mastilu koje se proliva iz staklene bočice očajanja. Svetovi su poplaveli, neka tako im treba, sada ih nijedna kiša neće oprati.

Mani ga…

Sreća je tokom vekova menjala imena i adrese i sada je bilo apsolutno nemoguće pronaći je. A možda ja opet nisam tražila na pravom mestu?

Zato stavljam oglas, ako je slučajno neko video, gospođicu, neprimetnu, jedva uočljivu sreću, neka javi brzo i prvim osmehom zaputiću se na njenu adresu. Kao dobar gost poneću crno penušavo vino, nazdravićemo jednim očima u kojima, priznaće i sama, pronalazi jedinu utehu.

Zavesa od magle

Pogledala sam te, naizgled, sasvim naivno, kroz guste trepavice videla sam samo smog. Na pragu na kojem je bilo mučenje stajati dešavalo se upravo ono što sam godinama iščekivala… Jesen se provukla, pobegla je, nije mi dala svoju lepotu. Mi koji znamo da je Jesen devojka koja pleše tango u svojim crvenim lakovanim cipelicama, bili smo začuđeni količinom tame koju spustila na nas. Tango je igra strasti, a suknja koju je nosila sasvim se nestašno obmotala oko Sunca, gospodin se nije ljutio, iako je za njegov ukus suknja bila predugačka i suviše siva. 

Nisi se ponudio da prekineš sanjarenje, pa sam to morala učiniti sama. Kao pod totalnom anestezijom, protegla sam se. I pesma je potekla mojim žilama. Tišinom zvuka utišavala je buru nemira. Da, sasvim čudna pesma. Priznao si mi da ne igraš više igre, jer ne želiš da me zbunjuješ, nažalost nisi shvatio da sam ja najlepša zbunjena – zbunjena i zagrljenja. Zavesa od gradskih isparenja se spuštala na moje rame, bilo mi je teško, ali sa osećajem težine se može živeti! Svi misle da je smog zagađenost vazduha koja potiče od izduvnih gasova koja putuju u amosferu. Ali ja znam da su to neispunjena obećanja, sitne laži i pokvarene istine, koji svakog dana beže od svojih vlasnika i prave okupljanje ispod mog prozora da bi ujutru podigli maglu. Sve što sam mogla, davno sam upropastila, no, danas ću se samo nasmejati devojčici koja nas krišom posmatra iz daleka i verovatno razmišlja kako nikako ne izgledamo srećni zajedno. Ti ćeš se pokloniti, jer život je za tebe, samo dobra predstava…

Izgužvana poruka

Pisao je razblaženim mastilom po, sigurno sto puta, recikliranom papiru. Papir se tako lepo gužvao pod prstima terajući ga da razmišlja- koliko ljudi je upravo tu ostavilo svoje zamisli, obaveze, tajne, snove i bol.  Osećao se loše zato što postaje samo jedan od stotine. Pih, valjda je takva sudbina onih koji se previše nadaju.
Čitavog života jurio je sreću, no ta plaha i razigrana gospođica radila je ono što uvek radi kada joj se neko približi. Bežala je, poput košute, na njegovoj ličnoj mesečini gonjena vukom, vukom njegovog, neću reći unutrašnjeg, već više nego vidljivog, spoljašnjeg nemira.

Nije on bio neki, kako je i sam voleo da kaže, finac. Znao je da popije, što se videlo po njegovom velikom i zaobljenom trbuhu, ali on jeste bio čovek koji je žene krivio zbog njegove nesreće. Da nije upoznao Emili, zakrivljenih oblina i nežnog rumenog lica, nikada ne bi ovaj papir ispunjavao sledećim rečima:

„Draga, Emili, kada ovo budeš čitala biće već sasvim kasno. Ne, ne pomišljaj da ću se, ne daj bože, ubiti zbog žara koji osećam prema tebi.  Vatra kao i sve velike stvari ima problem što przo plane, ali brzo se i ugasi. Ja, ću se ubiti upravo zbog tebe, ne zbog žara. Jer, ako se ja ne ubijem, tvoj muž će to sigurno učiniti umesto mene! Uz ovo pismo prilažem ti i svilene čarape, daj ih našoj ćerki, za devet meseci  videćeš biće žensko. Ne zauvek, ali sigurno još par sati, tvoj čovek!“

Pismo je ostavio na malom oronulom stočiću u prikrajku njegove sobe, zajedno sa malim svilenim čarapicama. I onda je nestao u kočijama koje razvoze zabludele duše. Jer iako nije bio fin, zasigurno je bio pametan čovek.

Slučajni susret sa istinom

-Cirkus oko mene polako mi je počinjao ličiti na lice neke odvratne životinje. Sve se gubilo, kliše je postao svakodnevica, a izlaz iz svega toga se prosto nije nazirao. Misao o akrobatama koje provode život na ivici, žici sa koje nema spasa,  više me nije uzbuđivala. Progonjen sa svih strana, pokušavao sam da nestanem, da se sakrijem. Bežao sam tako godinama ni sam ne shvatajući od čega bežim. Valjda mi niko nije objasnio da se od sebe ne može pobeći…

-Gospodine da li ste dobro? upitala sam ovog nestvarnog čoveka. Od kako je seo pored mene i počeo da mi priča, sve više sam počela preispitivati sebe. zašto imam potrebu da pišem, da kažem nešto? Tražila sam na njegovom blagom licu odgovor. Bore duboko urezane na njegovom čelu nisu odavale ništa, ostale su neme kao i ovaj čovek koji me je sada gledao i čini mi se prepoznavao svaku moju misao.

-Bojiš li se, dete moje? Jer, ako se bojiš džaba ti sve, onda nikad u životu ništa nećeš postići.

Samo to mi je rekao, uzeo svoj štap i teško ustao. Ostavivši me u tišini

-Ali gospodine, kada ćete mi dovršiti priču?

– Kada više ne budeš strahovala, dođi ponovo ovde i možda dobiješ kraj. Vama mladima sve uvek mora do kraja da se ispriča i završi, ljutite me boga mi, star sam ja da vas čekam da shvatite šta je život!

Prebaci štapić u desnu ruku i odalji se, a ja tada čvrsto odlučih da moram čuti nastavak priče.

Njena noć

Čestice sive padale su, neprestano budeći u meni osećaj potpune sjebanosti. Ulična svetiljka ispod koje sam stajao, izgledajući kao umoran, čak potpuno razoren čovek, nije mi pružala dovoljno svetla da bih nastavio svoju, a opet toliko tvoju potragu. Znam da si mislila da si besmrtna, da je sve savršeno i da te ovaj jebeni život ne dotiče. Uvek u zvezdama, uvek visoko na dvanaestom spratu savršenstva. Priznaj, upravo zato tvoj pad je bio bolan! Veruj, nisam ovde da te kritikujem, šta više shvatam da te volim, da, sasvim sjebana stvar.

Sive tačkice me izluđuju, ti ih šalješ, siguran sam. Želiš da ostaneš misterija. Uvek si igrala svoju igru, dok šakali nisu došli. Rastrgli su tvoje telo, a iznutrice su se dugo vijorile kao zastava ovog lažnog grada. Dobila si slavu, ceni nije bila visoka… Život je za tebe uvek bio kolateralna šteta. Smejem se sada, jer znam da bi bila ponosna na mene, tako te dobro znam.

Smrad ovog grada širi se, pobeći ću jednom. Ostaviću zastave da se vijore, navikao sam da budem posustali ratnik. Rekao sam ti da te jednom svi moraju izdati, poslednji ću biti ja. Znaš možda ću jednom ispričati tvoju priču, kada te već zaborave. Da li se smeješ, voleo bih da znam?