Ništa se tu nije moglo uraditi

Svake večeri sat je odlazio na spavanje kada njegove kazaljke odigraju tango i sastanu se na dogovorenom mestu za koje jos uvek niko ne zna.
U tom trenutku, bez treska blindiranih vrata, bez ikakvog zvuka odvijao se jedan ritual.
Čovek ciničnog izraza koračao je teško. Cipele su mu bile napravljene od pamučnih oblaka, majica izatkana snovima, a pantalone su bile opscena, on u stvari nije imao noge.
Prolazio je ulicom Hirundo. Da, to je radio svake večeri.
Dolazio je do jedne tačke. Jednog raskršća. Onda se polako sa tog mesta uzdizao do tamo negde iznad snova, pa sve do meseca. Virio je kroz prozore ogromnih zgrada. Tamo gde je bilo upaljeno svetlo ništa nije mogao da učini, tu je dolazila nesreća. Samo je beležio sve to na svom čelu. Udarao je recke u kožu kao u zid.
Ali oni prozori koje je obavijala tama, iza kojih se nije video pokret, oni su bili čuvari života.
I prošao bi onda sve zgrade, do svog konačnog odredišta.
Do mesta na kom se sudaraju sudbine. Tu je šaputao sve što je video, morao je, sve je ionako pisalo na čelu.
I niko nije znao, da se vremenu ne sme prkositi i da svetlo privlači zle duhove. Nisu znali, a niko se nije ni potrudio da im kaže.
Zato je u ulici Hirundo svake nedelje bilo bar po desetoro mrtvih, od male dece do onih sasvim starih.
I za sve je bio kriv Čovek S Lastama U Oku. Nikad se nije potrudio da pobedi vreme…

Uvek sam volela solitere.